Регистар правних схватања

ВИШИ СУД У ШАПЦУ

ГРАЂАНСКО  ПРАВО

СЕНТЕНЦЕ

ОБРАЂИВАЧ:

ВЕСНА АРЛОВ

 СУДИЈА У ВИШЕМ СУДУ У ШАПЦУ

ИВАНА ПАНТЕЛИЋ

СУДИЈСКИ ПОМОЋНИК У ВИШЕМ СУДУ У ШАПЦУ

Код несумњиво утврђених битних чињеница да су странке  држављани  РС ,те да имају пријављено пребивилиште у РС  на подручју  овог суда  у време подношења тужбе, и поред чињенице  што странке  имају  пријављено пребивилиште у Немачкој, правилан је закључак првостепеног суда  да је тај суд  старно и месно надлежан  за поступање у овој равној ствари, сходно  одредби  чл. 209 Породичног закона  у вези чл 40 стз.1 ЗПП-а  уз сходно примену  одредбе  чл. 47 ст.1 ЗПП-а у конкретном случају , те у вези чл. 61 Закона  о решевању судкоба закона  са прописима других земаља. При овоме  и по оцени овог суда  у конкретном случају је меродавно  домаће право  за доношење одлуке  по овде постваљеним тужбеним захтевима  за развод брака и вршење родитељаког права на заједничком мал. децом  сходно  одредби  чл. 135 и 40 Закона  о решевања судкоба закона са прописима других земаља (Сл.лист СФРЈ бр.83/82 ...Сл.гласник Рс број  46/2006 )

Првостепеним решењем одбијен је  као неоснован приговор месне ненадлежности Основног суда у Шапцу, за поступање у овој правној ствари изјављен од стране тужене.

Тужена је благовремено преко свог пуномоћника уложила жалбу на првостепено решење, због битне повреде одредаба  парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права,  с предлогом да се побијана првостепена одлука   укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, или пак да се побијано решење преиначи и усвоји као основан приговор месне ненадлежности Основног суда у Шапцу изјављен од стране пуномоћника тужене.

Испитујући побијано решење у смислу чл.388 ЗПП у вези чл.372 ЗПП, Виши суд је нашао да  жалба није основана.

Првостепено решење није захваћено битним повредама одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тач.1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, а ни повредом из тач.12 цитиране законске одредбе, на коју се жалбом неосновано указује, обзиром да је првостепени суд о свим битним чињеницама дао довољне и јасне разлоге, који међусобно не противурече нити изреци првостепене одлуке, а ни стању у списима.

Овде је реч о оцени правилности и законитости првостепеног решења, којим је првостепени суд одбио као неоснован приговор месне ненадлежности за своје поступање у овој правној ствари, истакнут од стране тужене.

У поступку који је претходио доношењу побијане одлуке, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање и све битне чињенице од којих зависи доношење правилне одлуке по истакнутом приговору, а које утврђење се супротним жалбеним наводима не доводи у сумњу. Битне чињенице за доношење одлуке по истакнутом приговору месне ненадлежности по схватању овог суда, практично нису ни спорне међу странкама, у сваком случају као несумњиве произилазе из стања у списима. Наиме, у конкретном случају као несумњиво је утврђено да су странке закључиле брак у Владимирцима, да су у време покретања овог поступка, а и у време доношења ожалбеног решења имале пријављено пребивалиште на подручју првостепеног суда, тј. у Владимирцима, обе странке па и заједничка малолетна деца имају држављанство Републике Србије, а није спорно ни да странке имају пребивалиште у Немачкој у Nurtingenu, где им је иначе и последње заједничко пребивалиште, као што није спорно ни да је тужена, након подношења тужбе у овој правној ствари пред домаћим судом, покренула поступак за развод брака и вршење родитељског права над малолетном децом у Немачкој по тужби од 13.07.2010.године, као ни чињеница да су у Немачкој вођени одређени поступци, којим су привремено уређени односи, након фактичког прекида брачне заједнице странака, а везано за вршење родитељског права и издржавање малолетне деце од стране другог родитеља, те везано за деобу покретних ствари и око коришћења заједнички стеченог стана. Правилност ових утврђених чињеница, ни жалбом се не спори.

У таквом стању ствари, овај суд у свему прихвата дате разлоге из образложења првостепеног решења и када је у питању оцена изведених доказа, а и закључак о неоснованости истакнутог приговора месне ненадлежности,а  који се супротним жалбеним наводима не доводе у сумњу. И по схватању овога суда, код горе утврђених битних чињеница, да су странке држављани Републике Србије, те да имају пријављено пребивалиште у Републици Србији, у Владимирцима и у време подношења ове тужбе, правилан је закључак првостепеног суда да је тај суд стварно и месно надлежан за поступање у овој правној ствари, а сходно одредби чл.209 Породичног закона у вези чл.40 ст.1 ЗПП, уз сходну примену одредбе чл.47 ст.1 ЗПП у конкретном случају, те у вези чл.61 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља. При овоме и по оцени овог суда у конкретном случају је меродавно домаће право за доношење одлуке по овде постављеним тужбеним захтевима за развод брака и вршење родитељског права над заједничком малолетном децом, сходно одредби чл.35 и чл.40 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља (Службени лист СФРЈ бр.83/82...Службени гласник РС бр.46/2006).

С тога неосновано је истицање жалбе којом се указује да Основни суд у Шапцу, судска једница Владимирци, није месно надлежан суд за поступање у овој правној ствари.

Потпуно је друго питање целисходности и питање где би се поступак по тужби за развод брака и вршење родитељског права лакше и економичније спровео у конкретном случају. Имајући у виду да странке раде и имају пребивалиште и у Немачкој где су им и деца, те важност и неопходност сарадње са другим надлежним органима при доношењу одлуке, посебно о вршењу родитељског права, овај суд налази да сви ови разлози указују да би било целисходније да се поступак спроведе у Немачкој, а што се потврђује и извештајем Центра за социјални рад Општине Владимирци од 21.01.2011.године. Међутим, ове околности су без утицаја на правилност саме одлуке да је овде првостепени суд стварно и месно надлежан за поступање по овде поднетој тужби, због чега је првостепеном одлуком правилно и одбијен истакнути приговор месне ненадлежности тог суда. При овоме, по схватању овог суда у конкретном случају се не ради о искључивој надлежности домаћег суда, међутим, без споразума странака у овом делу, нема места удовољавању истакнутом приговору месне ненадлежности домаћег суда са свих горе изложених разлога, при чему нема места ни прекиду овог поступка, сходно одредби чл.80 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, обзиром да је поступак пред страним судом касније покренут у односу на овај, а донесећи побијану одлуку везано за оцену своје надлежности, првостепени суд је имао у виду све чињенице које су постојале у време почетка ове парнице, чиме је испоштована и одредба чл.81 цитираног закона.

С тога у одсуству битних повреда поступка, на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право из свих горе цитираних законских одредаба када је донео одлуку као у изреци свог решења.

Решење Вишег суда у Шапцу  број  1.Гж.2   5/2011 од  07.02.2011 године.

Закон о пореском поступку и пореској администрацији одређује да се порески поступак који се односи на утврђивање, наплату и контролу јавних прихода, спроводи по начелима и у складу са одредбама закона којим се уређује општи управни поступак, па произилази да, када се тужбени захтев односи на обавезивање послодавца на уплату доприноса за обавезно социјално осигурање не би био надлежан суд опште надлежности, јер се не ради о спору из члана 1. Закона о парничном поступку.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Првостепеним решењем  Основни суд у Лозници оглашен је ненадлежним за поступање у овој правној ствари, укинуте су све спроведене радње у поступку, а тужба се одбацује.

 Тужилац  је благовремено, преко свог пуномоћника, уложио жалбу   на  првостепено решење,  због битне повреде одредаба парничног поступка, због   погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања,  и због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се побијано решење  укине и предмет врати првостепеном суду на поновни законити поступак.

Испитујући побијано решење у смислу чл.388 ЗПП у вези чл.372 ЗПП, Виши суд је нашао да жалба  није основана.

Првостепено решење није захваћено битним повредама одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тач.1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, а ни повредама на које се жалбом неосновано указује.

Овде је реч о оцени правилности  првостепеног решења, којим се првостепени суд огласио ненадлежним за поступање у овој правној ствари, а која за предмет има самосталан тужбени захтев за уплату   доприноса из обавезног социјалног осигурања.

У поступку који је претходио доношењу побијаног решења, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање, а које утврђење се ни жалбеним наводима практично не спори.  Спорна је правилна примена материјалног права.

Овај суд у свему прихвата дате разлоге из образложења првостепеног суда, којима се детаљно изјаснио о својој ненадлежности за поступање у овој правној ствари, а чија правилност се супротним жалбеним наводима не доводи у сумњу. И по оцени овог суда, првостепени суд је надлежан за одлучивање када се тужбени захтев односи на исплату зараде, накнаду зараде, других примања из радног односа и накнаду штете због изгубљене зараде уз обавезивање послодавца на уплату доприноса из обавезног социјалног осигурања, а сходно одредби чл.22 ст.3 Закона о уређењу судова у вези чл.105 ст.2 Закона о раду.

Међутим,  када је у питању одлучивање о самосталном захтеву, који се односи на обавезивање послодавца на уплату доприноса из обавезног социјалног осигурања, исто и по оцени овог суда не спада у надлежност суда опште надлежности, обзиром да се не ради о спору из чл.1 Закона о парничном поступку, а како је то правилно закључио и првостепени суд.  Ово са разлога што се у конретном случају ради о тужби поднетој 27.07.2010.године, првостепеном суду, значи после 1.01.2010.године, од када је у примени Закон о уређењу судова (Службени гласник РС бр. 116/2008, 104/2009), а сходно чл.98 истог закона, а који закон уводи нови систем надлежности, па и са становишта врсте судова.

 С тога, по оцени овог суда, супротни жалбени наводи су без икаквог утицаја на правилност првостепеног решења, које је донето у свему у складу са правилном применом материјалног права из чл.3 ст.2 Закона о пореском поступку и пореској администрацији, у вези чл.51 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, те на основу чл.22 ст.3 Закона о уређењу судова, а с тим у вези и са правилном применом материјалног права из чл.16 ст.2 ЗПП.

ВИШИ СУД У ШАПЦУ, решење број  1гЖ.1 9/2011 ОД  10.02.2011 ГОДИНЕ

Код  несумњиво чињеничног стања да се  у конкретном случају не ради  о очигледној грешци суда насталој приликом писања одлуке у погледу  имена  тужиоца ,а обзиром  да је  тужилац у тужби а потом  и у првостепеном решењу  и у изјављеним жалбама као и  у другостепеном решењу  означен  као Ј.Д ,то у конкретном случају  нема места  вршењу  исправки  оваквих грешака у имену тужиоца ,које су уследиле грешком самих странака па макар то биле и очигледне грешке.

Првостепеним решењем у ставу 1 изреке исправљено је   решење Основног суда у Лозници  I-6-П.1152/10 од 10.11.2010.године, у трећем реду увода и у ставу 1 и ставу 2 изреке решења тако што уместо презимена и имена Ј.Д, треба да стоји Ј.Д. Ставом 2 изреке је одлучено да у осталом делу наведена ?пресуда? остаје непромењена.

Тужилац  је благовремено уложио жалбу на првостепено решење због битних повреда одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, и због погрешне примене материјалног права,  с предлогом да се усвајањем жалбе побијано решење  укине и предмет  врати  првостепеном суду на поновно одлучивање уз обавезу туженог на плаћање трошкова жалбеног поступка.

Испитујући побијано решење у смислу чл.388 ЗПП у вези чл.372 ЗПП, Виши суд је нашао да  је жалба   основана.

 Основано се изјављеном жалбом указује да је првостепено решење   захваћено битном повредом    поступка из чл.361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, обзиром да у образложењу  решења нису дати правилни разлози  од којих зависи правилна примена материјалног права из чл.349 ЗПП, а дати разлози не оправдавају примену ове законске одредбе, при чему је при доношењу оваквог решења и са датих разлога учињена и битна повреда из чл. 361 ст.2 тач.7 ЗПП, на коју се жалбом основано указује, а на коју овај суд пази по службеној дужности, а жалбом се основано указује и на повреду поступка из чл. 361 ст.1 ЗПП у вези са правилном применом одредбе чл.349 ЗПП, због чега је првостепено решење морало бити укинуто.

Овде је реч о оцени правилности првостепеног решења којим је по предлогу туженог извршена исправка првостепеног решења од 10.11.2010.године у уводу и изреци решења, и то у погледу имена тужиоца тако што уместо Д. треба да стоји Д.

Одредбом чл. 349 ЗПП је прописано да ће погрешке у именима и бројевима као и друге очигледне погрешке у писању и рачунању, недостатку у облику и несагласност преписа пресуде са изворником исправити председник већа, односно судија појединац у свако доба.

Увидом у списе се утврђује да је тужилац у тужби, а потом и у првостепеном решењу, у изјављеним жалбама а и у другостепеном  решењу означен као Ј.Д  У таквом стању ствари, по схватању овог суда, овде се не ради о очигледној грешци суда насталој приликом писања одлуке, у погледу имена тужиоца, због чега не би било места вршењу исправки оваквих грешака, које су уследиле грешком странака, па макар то биле и очигледне грешке.

Првостепени суд се након поднетог предлога за исправку упустио у утврђивање чињенице правог имена тужиоца прибављањем извештаја од надлежне матичне службе и полицијске станице у Крупњу, чиме се практично упустио у расправљање, а да при том туженог уопште није укључио у расправљање, чиме је учињена битна повреда из чл. 361 ст.2 тач.7 ЗПП, а потом првостепени суд доноси одлуку на основу новоутврђене чињенице, која одлука није у складу са одредбом чл.349 ЗПП, обзиром да је истом извршена исправка првостепене одлуке и ако се овде не ради о очигледној грешци у писању и рачунању или другој грешци од стране суда прописаној цитираном законском одредбом.

С тога у поновном поступку, првостепени суд ће  отклонити битне повреде поступка на које је указано овим решењем, па пошто поступи по примедбама овог суда, биће у прилици да уз правилну примену материјалног права донесе и правилну одлуку по поднетом предлогу туженог.

РЕШЕЊЕ ВИШЕГ СУДА У ШАПЦУ 1 Гж.1510 /2011 ОД  28.10.2011 ГОДИНЕ .

Није било места одбацивање предлога за враћање у пређашње стање само зато што предлагач није  пристзупио на рочиште заказано поводом тог предлога  ,већ је  првостепени суд  био у обавези  да оцени разлоге  пропуштања као и доказе  достављене  уз предлог за враћање у пређешње стање , те након оцене оправданости изнетих разлога донесе одлуку  о основаности поднетог предлога  за врађање у пређашње стање.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Првостепеним решењем одбацује се као недозвољен предлог тужиоца за враћање у пређашње стање, обзиром да нису приступили тужиоци а уредно су позвани.

Тужилац је благовремено уложио жалбу на првостепено решење, због битне повреде одредаба  Закона о парничном поступку, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права, с предлогом да се усвајањем жалбе дозволи повраћај у пређашње стање и укине одлука која је донета као последица наведеног.

Испитујући побијано решење  у смислу чл.388 ЗПП у вези чл.372 ЗПП, Виши суд је нашао да је жалба основана.

Основано се жалбеним разлозима указује да је првостепено решење донето уз битну повреду  поступка из чл.361 ст.1   ЗПП,  у вези са правилном применом материјалног права из чл. 113 ЗПП.

Овде је реч о оцени правилности првостепеног решења, којим је одбачен као недозвољен предлог тужиоца за враћање у пређашње стање, поднет првостепеном суду 29.04.2011.године,  ( и ако то из изреке решења уопште не произилази), а искључиво са разлога што тужилац и ако уредно обавештен није приступио на рочиште заказано поводом предлога за враћање у пређашње стање, а све с позивом на одредбу чл.113 ЗПП.

Из списа као несумњиво произилази да уредно обавештен тужилац није приступио на рочиште заказано поводом његовог предлога, међутим, по схватању овог суда, ова чињеница није разлог за одбачај поднетог предлога  за враћање у пређашње стање  од 29.04. као недозвољеног, већ је по оцени овог суда у конкретном случају требало одлучити по поднетом захтеву за враћање у пређашње стање, на основу доказа којима суд располаже.

Одредбом чл. 113 ЗПП је прописано да враћање у пређашње стање није дозвољено ако је пропуштен рок из чл.112 ст.2 и 3 ЗПП или ако је пропуштено рочиште одређено поводом предлога за враћање у пређашње стање. Из овога следи да није дозвољено враћање у пређашње стање везано за пропуштено рочиште заказано поводом предлога за враћање у пређашње стање, али то не значи да је у конкретном случају због пропуштеног рочишта од стране тужиоца по предлогу за враћање у пређашње стање било места и одбацивању предлога за враћање у пређашње стање због пропуштеног рочишта од 28.04.2011.године.

Ово са разлога што суд не може одбацити предлог за враћање у пређашње стање само зато што предлагач није приступио на рочиште заказано поводом тог предлога, већ мора да оцени разлоге пропуштања и доказе достављене уз предлог за враћање у пређашње стање, те да оцени оправданост изнетих разлога и донесе одлуку да ли се повраћај дозвољава или не.

С тога, основано се изјављеном жалбом  указује на пропусте првостепеног суда у овом делу, због чега је првостепено решење морало бити укинуто.

У поновном поступку, суд ће отклонити битну повреду поступка, на коју је указано овим решењем, па пошто поступи по примедбама овога суда биће у прилици да уз правилну примену материјалног права, донесе и правилну одлуку по поднетом предлогу за враћање у пређашње стање, због пропуштеног рочишта од 28.04.2011.године, а  од које одлуке зависи и одлука  која је донета као последица наведеног пропуштања

РЕШЕЊЕ ВИШЕГ СУДА У ШАПЦУ 1 Гж.1368/2011 од  01.011.2011 године .

КРИВИЧНО ПРАВО

СЕНТЕНЦЕ

ОБРАЂИВАЧ:

СТЕВАН СИНЂЕЛИЋ

СУДИЈСКИ ПОМОЋНИК

У ВИШЕМ СУДУ У ШАПЦУ

ИЗВРШЕЊЕ КРИВИЧНОГ ДЕЛА У САСТАВУ ГРУПЕ

ЧЛАН 112.ст.22 КЗ

Кад су у извршењу кривичног дела учествовала три лица, за став о томе да су  деловали у саставу групе, неопходно је на неспоран начин утврдити да су се исти повезали ради трајног или повременог вршења кривичних дела.

Из образложења:

Суд није могао прихватити правну квалификацију из оптужнице Вишег јавног тужилаштва у Шапцу Кт.бр.339/10 од 21.02.2011.године, којом је тројици оптужених  стављено на терет да су извршили кривично дело разбојништво из чл. 206 ст.2 у вези ст.1 Кривичног законика(Закон о изменама и допунама Кривичног законика, Службени гласник РС бр.72/09 од 11.09.2009.године).

Ово пре свега из разлога што упркос чињеници да су оптужени кривично дело за које су оглашени кривим, неспорно извршили заједнички делујући и то по претходно постигнутом договору, суд није располагао нити једним доказом који би упутио на несумњив закључак да су се оптужени међусобно повезали ради трајног или повременог вршења кривичних дела, у којој ситуацији суд није имао реалног основа да оптужене третира као групу, из ког разлога је и заузет став да су оптужени критичном прилико деловали као саизвршиоци, а не у саставу групе, обзиром да у конкретном случају није било доказа о постојању услова прописаних у одредби чл.112.ст.22.КЗ, у ком смислу је суд радње окривљених правно квалификовао као кривично дело разбојништво из чл.206.ст.1 у вези чл.33 КЗ. (Закон о изменама и допунама Кривичног законика, Службени гласник РС бр.72/09 од 11.09.2009.године).

(Пресуда Вишег суда у Шапцу 4К.бр.27/11 од 13.05.2011. године.)

НЕОВЛАШЋЕНО ДРЖАЊЕ ОПОЈНИХ ДРОГА

ЧЛАН 246а КЗ

Да ли одређена количина опојне дроге представља мању количину, или не, фактичко је питање чије утврђивање зависи од мноштва чињеница и околности сваког конкретног случаја.

Из образложења:

Како ни закон у одредби чл.246а КЗ, не прописује математичку вредност која би представљала горњу границу мање количине опојне дроге, то се у том смислу ово питање мора анализирати применом субјективно-објективне методе, која подразумева најпре утврђивање чињенице да ли одређена количина опојне дроге превазилази реалне потребе конзумента а потом и утврђивање чињенице да ли се та количина, са криминолошког аспекта, може окарактерисати као мања, или не.

За утврђивање субјективног аспекта, од посебног значаја је наравно степен зависности конзумента, у ком смислу је веће посебно анализирало најпре одбрану оптуженог А.Д. у делу у коме је прецизирао да је у критичном периоду свакодневно конзумирао количину од једног грама опојне дроге хероин, и исту у овом делу у потпуности прихватио, обзиром да је у складу и са налазом и мишљењем вештака психијатра, и то у делу у коме је вештак истакао да је од 2002.године када је почео са конзумирањем опојних дрога, временом фаза хабитуације-повремене штетне употребе психоактивних супстанци,  код оптуженог прерасла у адикцију тј. зависност, као и да се оптужени А.Д. који је у току 2009.године, опојну дрогу хероин већ користио интравенозно, у време када је код њега пронађена опојна дрога, налазио у фази зависности.

Уколико се дакле има у виду да је у конкретном случају неспорно да је оптужени А.Д. у тренутку када је дана 09.11.2009.године, неовлашћено код себе држао опојну дрогу хероин, укупне нето масе 6,65 грама, био зависник од употребе ове опојне дроге коју је конзумирао свакодневно, па чак и интравенозно, то веће налази да се када је реч о оваквом зависнику, наведена количина опојне дроге, сасвим извесно може оценити као мања, обзиром да је иста довољна за задовољење његових потреба на нивоу од само неколико дана, а не у дужем временском периоду, а коначно, према оцени већа, количина од 6,65 грама, нето масе опојне дроге, и са криминолошког аспекта се објективно може окарактерисати као мања количина.

(Пресуда Вишег суда у Шапцу 1К.бр.181/10 од 12.01.2011. године.)

ПРИТВОР

ЧЛАН 142.ст.1.тач.2 ЗКП

За одређивање притвора по основу чл.142 ст.1 тач.2 ЗКП, није довољно да се истакне само апстрактна могућност утицања окривљеног на сведоке, чија имена морају бити наведена у образложењу решења којим се притвор одређује по наведеном законском основу, већ је неопходно и да се наведу конкретне околности које потврђују постојање ове опасности

Из образложења:

Решењем истражног судије Вишег суда у Шапцу Ки.бр.41/10 од 05.02.2010. године, одређен је притвор против окривљеног Б.А., због основане сумње да је извршио продужено кривично дело силовање из чл. 178 ст.4 у вези ст. 1 у вези чл. 61 Кривичног законика, и то по основу чл. 142 ст. 1 тач. 2. ЗКП, при чему из образложења побијаног решења произилази да  је притвор по основу чл.142 ст.1 тач.2 ЗКП, против окривљеног одређен због евентуалног утицаја на сведоке, при чему се у образложењу побијаног решења уопште не наводе конкретна имена сведока на које би окривљени уколико би се нашао на слободи, могао утицати, а посебно се не наводе разлози о томе на који начин и у ком правцу би окривљени могао ометати поступак истраге утицањем на сведоке.

Како за одређивање притвора по основу чл.142 ст.1 тач.2 ЗКП, није довољно да се истакне само апстрактна могућност утицања на сведоке, чија имена морају бити наведена у образложењу решења којим се притвор одређује по наведеном законском основу, већ је неопходно и да се наведу конкретне околности које потврђују постојање ове опасности, то је побијано решење донето уз битну повреду одредаба кривичног поступка из чл.368 ст.1 тач.11 ЗКП, обзиром да у образложењу решења истражног судије, нису наведени разлози о одлучним чињеницама, када је реч о основу прописаном у одредби чл.142 ст.1 тач.2 ЗКП, при чему је од посебног значаја и то да из списа предмета произилази да су у досадашњем току поступка истраге, испитани сви сведоци, у којој ситуацији је одлука о одређивању притвора због опасности од колузије, уколико је већ истражни судија нашао да иста постоји, морала бити посебно детаљно образложена.

(Решење Вишег суда у Шапцу Кв.бр.83/10 од 09.02.2010. године.)

ПРИТВОР

ЧЛАН 142.ст.1.тач.2 ЗКП

Када је окривљени у потпуности признао извршење кривичног дела, не постоје разлози за одређивање притвора због опасности од ометања кривичног поступка, утицањем на сведоке.

Из образложења:

Решењем истражног судије Вишег суда у Шапцу Кри.бр.107/10 од 04.09.2010. године, одређен је притвор против окривљеног С.Д., због основане сумње да је извршио  кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из чл.246 ст. 1 Кривичног законика, и то по основу чл. 142 ст. 1 тач. 2 ЗКП, с тим да се у образложењу побијаног решења прецизира да је притвор по наведеном законском основу, против окривљеног одређен због евентуалног утицаја на сведоке које је потребно испитати,  при чему међутим из одбране окривљеног произилази да је исти у основи признао извршење кривичног дела које му је стављено на терет, у којој ситуацији је нејасно на који начин и у ком правцу би окривљени могао ометати поступак истраге утицањем на сведоке.

Како за одређивање притвора по основу чл.142 ст.1 тач.2 ЗКП, није довољно да се истакне само апстрактна могућност утицања на сведоке, већ је неопходно и да се наведу конкретне околности које потврђују постојање ове опасности, па како из одбране окривљеног С.Д., неспорно произилази да је исти признао да је предузео радње које су му стављене на терет захтевом за спровођење истраге Вишег јавног тужилаштва у Шапцу Кт.бр.218/10 од 06.09.2010 године, то је побијано решење, обзиром да у конкретном случају дакле не постоји опасност од колузије, морало бити преиначено, будући да према оцени ванпретресног већа не постоје разлози за задржавање именованог окривљеног у притвору по основу чл.142 ст.1 тач.2 ЗКП.

(Решење Вишег суда у Шапцу 2Кв.бр.335/10 од 08.09.2010. године.)

ПРИТВОР

ЧЛАН 142.ст.1.тач.2 ЗКП

Околност да је у току поступка истраге потребно у својству сведока испитати  само полицијске инспекторе који су окривљеног лишили слободе, не може представљати основ за одређивање притвора по основу чл.142.ст.1.тач.2.ЗКП, због опасности да би окривљени на слободи могао ометати кривични поступак, утицањем на наведене сведоке.

Из образложења:

Решењем истражног судије Вишег суда у Шапцу Кри.бр.13/11 од 04.02.2011. године, одређен је притвор против окривљеног М.А., због основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из чл.246 ст.1 Кривичног законика, и то по основу чл. 142 ст. 1 тач. 2 ЗКП, при чему из образложења побијаног решења произилази да је притвор по наведеном законском основу, против окривљеног одређен због евентуалног утицаја на сведоке, који су иначе сви полицијски инспектори Полицијске станице у Лозници, као и због евентуалног утицаја на друге сведоке, чија се имена у образложењу побијаног решења уопште и не наводе, а посебно се не наводе ни разлози о томе на који начин и у ком правцу би окривљени могао ометати поступак истраге утицањем на сведоке.

Како за одређивање притвора по основу чл.142 ст.1 тач.2 ЗКП, није довољно да се истакне само апстрактна могућност утицања на сведоке, чија имена наравно морају бити наведена у образложењу решења којим се притвор одређује по наведеном законском основу, већ је неопходно и да се наведу конкретне околности које потврђују постојање ове опасности, то је побијано решење донето уз битну повреду одредаба кривичног поступка из чл.368 ст.1 тач.11 ЗКП, обзиром да у образложењу решења истражног судије, нису наведени разлози о одлучним чињеницама, када је реч о основу прописаном у одредби чл.142 ст.1 тач.2 ЗКП, при чему је од посебног значаја и то да је у судској пракси већ одавно заузет јасан став да је са аспекта елементарне животне логике, могућност окривљеног да омета поступак истраге утицањем на полицијске службенике, готово искључена.

(Решење Вишег суда у Шапцу 3Кв.бр.43/11 од 09.02.2011. године.)

ПРИТВОР

ЧЛАН 142.ст.1.тач.3 ЗКП

Чињеница да је окривљени раније осуђиван за кривична дела која нису истоврсна са кривичним делом које се у новом поступку, окривљеном ставља на терет, није сметња за одређивање притвора по основу чл.142.ст.1.тач.3.ЗКП,

Из образложења:

Анализирајући разлоге за даље задржавање окривљеног С.Д. у притвору по основу чл.142 ст.2 тач.3 ЗКП, ванпретресно веће налази да је приликом утврђивања постојања разлога за задржавање окривљеног у притвору по наведеном законском основу, а у контексту чињенице раније осуђиваности, ирелевантно за која кривична дела је окривљени раније осуђиван, будући да таква чињеница заправо говори о личности окривљеног и представља основ за процену да је реч о лицу код којег постоји склоност ка вршењу кривичних дела, на којој процени се и заснива одлука о задржавању окривљеног у притвору по основу чл.142 ст.2 тач.3 ЗКП, у ком смислу за утврђивање чињенице постојања разлога прописаних у чл.142 ст.2 тач.3 ЗКП, у ситуацији неспорног податка о ранијој осуђиваности, није ни потребно нити од значаја да је окривљени раније осуђиван за кривично дело које је истоврсно кривичном делу због којег се води кривични поступак у коме се доноси одлука о продужењу притвора.

(Решење Вишег суда у Шапцу Кв.бр.115/11 од 31.03.2011. године.)

ПРИТВОР

ЧЛАН 142.ст.1.тач.3 ЗКП

Под термином ?поновити кривично дело? у смислу чл.142.ст.1.тач.3.ЗКП подразумева се постојање опасности од извршења истог или сличног кривичног дела

Из образложења:

Према оцени ванпретресног већа Вишег суда, притвор против окривљеног Б.Ј. неопходно је продужитипо основу ст.142 ст.1 тач.3 ЗКП, и то пре свега уколико се има у виду околност да је именовани окривљени основано сумњив да је извршио кривично дело обљуба злоупотребом положаја из чл.181. ст.2 Кривичног законика, на тај начин што је са малолетним оштећеним, учеником осмог разреда основне школе, извршио са обљубом изједначен чин, а посебно и околност да је у кратком временском интервалу и у више наврата према истом оштећеном, предузимао радње у циљу задовољавања свог полног нагона, које околности заједно према налажењу ванпретресног већа Вишег суда, у конкретном случају представљају управо особите околности које указују на реалну бојазан да би окривљени Б.Ј., уколико би био пуштен на слободу, могао поновити кривично дело.

При том, ванпретресно веће налази да чињеница да је окривљени Б.Ј. у међувремену удаљен са посла, није од значаја за оцену да у конкретном случају постоје особите околности које оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору по основу чл.142.ст.1.тач.3.ЗКП, будући да се под термином ?поновити кривично дело? у смислу цитиране законске одредбе подразумева опасност од извршења истог или сличног кривичног дела, у ком смислу околност да окривљени више нема својство наставника, не представља препреку за извршење неког сличног кривичног дела против полне слободе, при чему је за овакав закључак, од посебног значаја бројност радњи које је окривљени предузео у релативно кратком временском интервалу и то управо у циљу задовољавања свог полног нагона, тако да фактички управо понашање окривљеног у протеклом периоду оправдава став о неопходности његовог задржавања у притвору,  због оправдане бојазни да би, имајући у виду основаност сумње о склоности окривљеног ка девијантном сексуалном понашању, могао поновити кривично дело.

(Решење Вишег суда у Шапцу 4Кв.бр.119/11 од 06.04.2011. године.)

ПРИТВОР

ЧЛАН 142.ст.1.тач.3 ЗКП

За одређивање притвора по основу чл.142.ст.1.тач.3.ЗКП, неопходно је да постоје околности које указују да ће окривљени поновити или довршити покушано кривично дело, које морају имати значај особитих околности, што практично значи да је реч о таквим околностима које са великим степеном извесности указују на опасност од понављања кривичног дела или на опасност од довршења покушаног кривичног дела.

Из образложења:

Најпре за задржавање окривљеног у притвору по основу чл.142.ст.1.тач.3.ЗКП, неопходно је да постоје околности које указују да ће поновити или довршити покушано кривично дело, с тим да наведене околности, према тексту цитиране законске одредбе, морају имати значај особитих околности.

У том смислу, ванпретресно веће налази да у конкретном случају не постоје околности које би указивале на постојање реалне опасности да би окривљени Р.А., уколико би се нашао на слободи покушао да доврши започето кривично дело, будући да из списа предмета најпре произилази да се окривљени и оштећени пре критичног догађаја уопште нису ни познавали, у ком смислу дакле између њих не постоји историја било каквих нерашчишћених или лоших односа, која би мотивисала окривљеног да по изласку на слободу поново нападне оштећеног, при чему се мора имати у виду и чињеница да се окривљени Р.А. не може сврстати у категорију лица код којих постоји склоност ка вршењу кривичних дела, будући да иако има 44 године живота, никада раније није осуђиван, као и чињеница да је до сукоба између окривљеног и оштећеног, заправо дошло стицајем околности, током расправе у угоститељском објекту и то у тренутку кад су оба актера били под дејством алкохола, у ком смислу наведене околности под којима је дошло до конфликта, саме по себи не представљају околности које би могле имати значај особитих околности, чије је постојање неопходно за даље задржавање окривљеног у притвору по основу чл.142.ст.1.тач.3.ЗКП.

(Решење Вишег суда у Шапцу 3Кв.бр.358/11 од 10.11.2011. године.)

ПРИТВОР

ЧЛАН 142.ст.1.тач.6 ЗКП

Уколико се окривљени током трајања кривичног поступка, у притвору налази по основу чл.142.ст.1.тач.5.ЗКП, па уколико првостепеном пресудом буде оглашен кривим и осуђен на казну затвора од 5 или више година, у том случају, притвор против окривљеног неће бити продужен по основу чл.142.ст.1.тач.5.ЗКП, већ по основу чл.142.ст.1.тач.6.ЗКП

Из образложења:

Ванпретресно је поступајући у складу са одредбом чл.358 ст.1.Законика о кривичном поступку по службеној испитало да ли још постоје разлози за притвор против окривљених С.Б. и Д.Ј., који се у притвору налазе из разлога прописаних у одредби чл. 142 ст. 1.тач.5 ЗКП,  па је оценило да у конкретном случају и даље постоје разлози за задржавање именованих окривљених у притвору, али по новом основу, и то у смислу чл. 142 ст. 1.тач.6 ЗКП.  

Ово пре свега уколико се има у виду да су неправноснажном пресудом Вишег суда у Шапцу 2 К.бр.286/10 од 20.05.2011.године, окривљенима С.Б. и Д.Ј.,, изречене казне затвора преко пет година, конкретно, окривљеном С.Б. у трајању од 12 година, а окривљеној Д.Ј. у трајању од 10 година, као и да је продужење притвора у конкретном случају оправдано због посебно тешких околности кривичних дела за која су првостепеном пресудом оглашени кривим.

Наиме, када је реч о окривљеном С.Б., посебно тешке околности кривичних дела за која је оглашен кривим, огледају се у чињеници да је именовани окривљени основано сумњив да је у дужем временском интервалу и у више наврата извршио са обљубом изједначен чин над оштећеним немоћним лицима-децом старости 3 и 6 година, чиме је исказао посебну упорност у извршењу кривичних дела, које околности је ванпретресно веће оценило као околности које превазилазе уобичајени начин извршења кривичног дела, а посебно уколико се има у виду и старосна доб оштећених, као и чињеница да се у конкретном случају ради о двоје деце. 

С друге стране, када је реч о окривљеној Д.Ј., посебно тешке околности кривичних дела за која је оглашена кривом, огледају се у чињеници да је именована окривљена основано сумњива да је у дужем временском интервалу, помагала окривљеном С.Б. да са њеном децом  у више наврата изврши са обљубом изједначен чин, па уколико се има у виду да се у конкретном случају ради управо о мајци оштећених немоћних лица-деце старости 3 и 6 година, која је уместо да штити своју децу, помагала окривљеном С.Б. да над њима врши кривична дела, то све наведене околности, према оцени ванпретресног већа представљају околности које превазилазе уобичајени начин извршења кривичног дела, а посебно уколико се има у виду и старосна доб оштећених, као и чињеница да се у конкретном случају ради о двоје деце.

Како дакле, основ прописан у одредби чл.142.ст.1.тач.5.ЗКП, након доношења првостепене пресуде, не одговара новонасталој процесној ситуацији, то је из наведених разлога, због постојања суштински истих разлога у смислу посебно тешких околности кривичног дела, притвор против именованих окривљених неопходно продужити по основу чл.142.ст.1.тач.6.ЗКП

(Решење Вишег суда у Шапцу 3Кв.бр.186/11 од 08.06.2011. године.)

ПРИТВОР

ЧЛАН 142.а ЗКП

Уколико се окривљени брани са слободе, и уколико је доступан суду, одлука о одређивању прутвора може се донети тек по саслушању окривљеног на седници већа одржаној у снислу чл.142.а ЗКП

Из образложења:

Првостепено решење донето је уз битну повреду одредаба кривичног поступка из чл.368.ст.2 ЗКП, која се састоји у погрешној примени одредаба Законика о кривичном поступку, с тим да се у конкретном случају ради о повреди која је од битног утицаја на законитост и правилност побијаног решења.

Конкретно, обзиром да је у одредби чл.142а ст.1 ЗКП (Службени гласник бр.72 од 03.09.2009. године), јасно прописано да се одлука о одређивању притвора доноси по саслушању окривљеног, то ванпретресно веће првостепеног суда, одлуку о одређивању притвора против окривљеног С.Д., није могло донети без претходно обављеног саслушања именованог окривљеног и то на седници већа на којој се одлучује о притвору, а о којој је наравно морао бити обавештен и бранилац окривљеног, при чему у конкретном случају, није било места ни примени одредбе чл.142а ст.5 ЗКП, будући да из списа предмета неспорно произилази да је окривљени С.Д., доступан суду као и да се не налази у бекству, у ком смислу је његово присуство  седници већа на којој се одлучује о притвору, сасвим извесно могло бити обезбеђено, и то једноставним слањем позива за саслушање на наведеној седници већа.

Виши суд налази да је наведена битна повреда одредаба кривичног поступка из чл.368.ст.2 ЗКП, која се састоји у погрешној примени одредаба Законика о кривичном поступку, од битног утицаја на законитост и правилност одлуке о притвору, и то управо због специфичности околности конкретног случаја, као и основа за одређивање притвора који је предложен у оптужном предлогу Основног јавног тужилаштва у Шапцу, из ког разлога је побијано решење морало бити укинуто а предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.

У том смислу, првостепени суд ће поступити у складу са одредбом чл. 142а ст.1 ЗКП, и одржати седницу већа о којој ће обавестити јавног тужиоца и браниоца, па ће тек по саслушању окривљеног С.Д., моћи да донесе правилну и закониту одлуку.

(Решење Вишег суда у Шапцу 2Кж.бр.3/11 од 25.02.2011. године.)

ЗАКОНСКА РЕХАБИЛИТАЦИЈА

ЧЛАН 523. ЗКП

Непоступање органа надлежног за вођење казнене евиденције, најпре по службеној дужности, а потом и по захтеву осуђеног за рехабилитацију, представља неопходни предуслов за успостављање надлежности суда за доношење одлуке поводом таквог захтева.

Из образложења:

Ванпретресно веће Вишег суда, размотрило је све списе овог предмета, па је оценило да је захтев браниоца осуђеног З.А., за рехабилитацију, брисањем из казнене евиденције, казне затвора у трајању од 1 године, која је именованом осуђеном, изречена правноснажном пресудом Окружног суда у Шапцу К.бр.54/97 од 08.09.1997.године, за сада преурањен.

Ово пре свега уколико се има у виду да из одредбе чл.523.ст.1.ЗКП, произилази да решење о рехабилитацији доноси по службеној дужности орган надлежан за вођење казнене евиденције, док је у одредби чл.524.ст.1.ЗКП, прописано да уколико надлежни орган не донесе решење о рехабилитацији, осуђено лице том органу може поднети захтев за доношење решења којим ће се утврдити да је рехабилитација наступила по закона, те да тек уколико надлежни орган не поступи по захтеву осуђеног, и то у року од 30 дана од дана пријем захтева, осуђени може тражити да суд који је у првом степену изрекао пресуду донесе решење о рехабилитацији, што јасно произилази из садржине одредбе чл.524.ст.2.ЗКП.

У том смислу, дакле, неспорно је да непоступање органа надлежног за вођење казнене евиденције, најпре по службеној дужности, а потом и по захтеву осуђеног за рехабилитацију, представља неопходни предуслов за успостављање надлежности суда за доношење одлуке поводом таквог захтева, па како је у конкретном случају на основу обавештења браниоца осуђеног од 02.11.2011.године, утврђено да осуђени З.А. није у складу са одредбом чл.524.ст.2.ЗКП, захтев за доношење решења о рехабилитацији најпре поднео органу надлежном за вођење казнене евиденције, то је самим тим, захтев браниоца осуђеног З.А., за рехабилитацију, брисањем из казнене евиденције, казне затвора у трајању од 1 године, која је именованом осуђеном, изречена правноснажном пресудом Окружног суда у Шапцу К.бр.54/97 од 08.09.1997.године, преурањен.

(Решење Вишег суда у Шапцу 1Кв.бр.319/11 од 02.11.2011. године.)

ПОНАВЉАЊЕ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

ЧЛАН 405.ст.1.тач.4.ЗКП

Чињеница да је након правноснажности пресуде, супруга осуђеног који већ има троје малолетне деце, поново трудна, као и чињеница да  се осуђени тренутно бави легалним послом, као угоститељ, не представљају нове околности које би могле да доведу до преиначења правноснажне пресуде, без понављања кривичног поступка, у смислу чл.405.ст.1.тач.4.ЗКП.

Из образложења:

Према налажењу ванпретресног већа у конкретном случају након правноснажности пресуде, сасвим извесно није дошло да појаве било каквих околности које нису постојале кад се изрицала пресуда а које би очигледно довеле до блаже осуде.

Најпре, из образложења правноснажне пресуде Окружног суда у Шапцу К.бр.141/06 од 25.11.2008. године, произилази да је суд приликом одлучивања о врсти и висини кривичне санкције, као олакшавајућу околност на страни осуђеног Н.Т. ценио управо чињеницу да је исти породичан човек, отац троје малолетне деце коју издржава својим радом, у ком смислу околност да је супруга осуђеног у међувремену поново остала у другом стању, сасвим извесно не може представљати околност која би била таквог значаја да би довела до блаже осуде.

Даље, чињеница да се осуђени тренутно бави легалним послом, као угоститељ, ни у ком случају не може да представља олакшавајућу околност, обзиром да се такво понашање и претпоставља, тако да по логици ствари нико не може ни бити награђен због тога што функционише у складу са друштвено прихватљивим обрасцима  понашања, при чему је такође нејасно зашто би ова околност уопште била нова, будући да се и у време када се десио критични догађај као и у време када је донета првостепена пресуда, осуђени такође бавио угоститељском делатношћу и на тај начин издржавао своју породицу, што је коначно у образложењу пресуде Окружног суда у Шапцу К.бр.141/06 од 25.11.2008. године и узето у обзир као олакшавајућа околност на страни осуђеног.

У том смислу ванпретресно веће налази да нити једна од околности које се наводе у захтеву браниоца осуђеног, није таквог значаја да би  могла да доведе до блаже осуде.

Из наведених разлога захтев браниоца осуђеног Н.Т. у делу у коме је предложено преиначење правноснажне пресуде Окружног суда у Шапцу К.бр.141/06 од 25.11.2008. године, без понављања кривичног поступка, а у складу са одредбом чл.405.ст.1.тач.4.ЗКП, одбијен је као неоснован.

(Решење Вишег суда у Шапцу Кв.бр.225/10 од 21.06.2010. године.)

МЕРА ПРИВРЕМЕНОГ СМЕШТАЈА У ЗДРАВСТВЕНУ УСТАНОВУ

ЧЛАН 505.ст.2.ЗКП

Пре доношења одлуке о мери привременог смештаја у одговарајућу здравствену установу, суд најпре мора одлучити о постојећем притвору.

Из образложења:

Првостепено решење донето је уз битну повреду одредаба кривичног поступка из чл.368 ст.1 тач.11 ЗКП, која повреда се састоји у томе да побијано решење не садржи разлоге о одлучним чињеницама, што је резултат погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, а такође првостепено решење донето је и уз битну повреду одредаба кривичног поступка из чл.368 ст.2 ЗКП, која повреда се састоји у томе да је првостепени суд приликом доношења побијаног решења неправилно применио одредбе Законика о кривичном поступку.

Наиме, ради се о томе да је побијаним решењем према Р.А. одређена мера привременог смештаја у одговарајућу здравствену установу, и то по основу одредбе чл.505 ст.2 ЗКП, будући да се у тренутку доношења одлуке првостепеног суда, именовани налазио у притвору, у којој ситуацији је ванпретресно веће првостепеног суда, најпре морало одлучити о постојећем притвору, што неспорно произилази из садржине законског текста одредбе чл.505 ст.2 ЗКП, па је у поступку за примену мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, тек након укидања притвора, могло донети одлуку о привременом смештају Р.А. у одговарајућу здравствену установу, што је ванпретресно веће првостепеног суда пропустило да учини.

Даље, за одређивање мере привременог смештаја, а у смислу чл.505 ст.2 ЗКП, неопходно је да кумулативно буду испуњена три услова и то први да је окривљени основано сумњив да је извршио противправно дело које је у закону одређено као кривично дело, затим да је такво дело учинио у неурачунљивом стању, као и да у конкретном случају постоји озбиљна опасност да исти може учинити  теже дело, што коначно произилази и из садржине одредбе чл.81 КЗ.

Дакле, неопходни предуслов за доношење одлуке о томе да се учинилац против кога је поднет предлог за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, привремено смести у одговарајућу здравствену установу, а у складу са одредбом чл.505 ст.2 ЗКП, јесте неспорно утврђена чињеница постојања озбиљне опасности да исти с обзиром на учињено кривично дело и стање душевне поремећености, може учинити теже кривично дело.

Међутим, из списа предмета произилази да у поступку који је претходио доношењу побијаног решења, ова околност уопште није утврђена, будући да се вештаци који су свој налаз и мишљење дали након обављеног прегледа Р.А., у том правцу нису ни изјашњавали, нити налаз и мишљење судских вештака неуропсихијатара, садржи оцену о томе да ли у конкретном случају имајући наравно у виду душевно стање Р.А., постоји озбиљна опасност да исти учини теже кривично дело, или не.

Обзиром да ванпретресно веће првостепеног суда, није располагало нити једним доказом на основу кога би се могао извести закључак о томе да у конкретном случају постоји озбиљна опасност да Р.А., може учинити теже кривично дело, то самим тим у таквој ситуацији, Виши суд није ни био у могућности да испита правилност одлуке о привременом смештају именованог у одговарајућу здравствену установу, из ког разлога је побијано решење морало бити укинуто, а предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.

(Решење Вишег суда у Шапцу Кж.бр.1/10 од 29.01.2010. године.)